(tekst je štampan u ljubilarnom dvestotom broju časopisa Pečat)

Iako naoka patetična, Kleova misao da umetnost ne reprodukuje svet, već čini da ga vidimo, tačna je, ali i setna. Iako je Kle bio slikar, njegova misao bi se mogla primeniti i na književnost. Možda ponajviše na srpsku književnost, budući da je upravo ona, još od vremena robovanja pod Turcima, imala zadatak da bude istovremeno i istorija, i filozofija, i kritika društva ali i višnjićevskog epsko “novinarstvo”. Ona je bila prozor kroz koji smo videli svet, ali i svet nas. U tome nema ničega čudnog: kada nemate državu, književnost kao sistem priča koje pričate o sebi i svetu, jeste jedina način da preživite. O tome razmišljam sada dok pišem ovaj tekst o srpskoj književnosti na početku 21. veka, tekst u kome nema mržnje, već samo sete i melanholije. Naime, razmeđe vekova (poslednja decenija prošlog veka i prva decenija ovog veka) donelo je srpskoj kulturi jedan veliki šok, jednu veliku traumu. Tu traumu su uzrokovala dva činioca: prvi je svest o tome da je srpska kultura koja pripada evropskom kulturnom krugu, politički proterana iz tog kruga. Dovoljno je videti kako se o istim srpskim piscima i pesnicima do početka raspada zemlje pisalo kao o relevantnim piscima i pesnicima, a nakon toga kao o političarima koji su pisali (nacionalističku, šovinističku..itd) književnost. Drugim rečima, izbrisali su nas. I da ne bude nikakvih dvosmislenosti odmah treba reći da imamo potpuno moralno pravo da se borimo da ne budemo izbrisani. I kao pripadnici nacije koju žele izbrisati ali i kao ljudi. Onaj ko, čitajući ovaj tekst, smatra da smo to i zaslužili – to da budemo uništeni, odnosno zbrisani – taj samo potvrđuje istinu da je sudbina Srba danas veoma bliska sudbini Jevreja u prošlosti, jer su u oba slučaja izvesni ljudi verovali da oba naroda treba da budu izbrisana sa lica zemlje. Read the rest of this entry »

Evo, prođe leto 2011, godina mi žao nije….i tako dalje, i tako dalje…Dakle, iako sam u stanju duboke hibernacije – to je zato što sam medved u horoskopu, a na žalost i na vagi – ipak me je jedno podsećanje osposobilo da napišem i ovaj drugo-januarski blog. Radi se o tzv. sećanjima na ono što se nije dogodilo. Umesto događaja, sećam se često izostanka događaja. Read the rest of this entry »

Danas sam posetio mali sajam knjiga u Subotici. Organizuje ga jedan moj prijatelj i to je bio još jedan od razloga zašto sam prošao pored nekoliko drvenih kućica sa tezgama. Kupio sam Sanset Park Pola Ostera, prisetio se prve njegove knjige koju sam pročitao. To je bila Njujorška trilogija. Te knjige se uvek sećam sa čudnom nostalgijom, koju sebi ne mogu da objasnim. Kada je videla da kupujemo Ostera, prodavačica je pokušala da meni i Tanji proturi i Barnsa. Usput je hvalila Haleda Hoseinija, i njegovog Lovca na Zmajeve, kazala je da je to dobro napisana knjiga, i da je pisac lekar. Priznajem da prirodu ove druge primedbe nisam mogao da razumem, osim ako nije mislila da mi kaže da je Haled ozbiljan čovek (lekar), a ne neko bedno piskaralo, koje je recimo, završilo književnost. Read the rest of this entry »

Gledao sam film Contagion (2011). Mislim da je to film u kome je Gvinet Paltrou oborila svoj rekord u celuloidnoj kratkovečnosti. U recimo, petom minutu, već je bila na podu, umotana u kesu. To je, moram priznati, doprinelo kvalitetu filma. Dok je broj mrtvih od brand new pandemije rastao, ja sam verovatno već pomalo demotivisan porastom mrtvih zvezda (iza Gvinet je sledila Kejt Vinslet) uključio svoj hermeneutički mod, pa sam tako i gledao film. Read the rest of this entry »

Juče sam, posle nekoliko godina, ponovo posetio Kikindu, na udruženi poziv moje bivše studentkinje Dunje Trifunović i direktorice biblioteke Radmile Perović. I bilo mi je odlično! Imao sam predavanje o Andriću, što znači da sam raspredao priču o Gospođici kao romanesknoj istoriji kapitalizma. Najkraće rečeno: bankrotstvo, ludilo, Seks i grad. Po mišljenju jednog mog uvaženog kolega, ali i prijatelja – to je zabavna priča. Začudilo me je koliko je bilo publike, neki srednjoškolci koji su malo zakasnili, morali su da stoje. Da bi ih nagradio za taj ekstra trud, rekao i nekoliko rečenica o Balzakovom Čiča Goriju – lektira je lektira.

U povratku sam ćaskao sa čovekom iz opštine koji me je vozio u Suboticu. Logično je bilo da odem direktno u stan, pošto a) nisam imao sa kim da pijem ‘ladno vino b)temperatura je bila oko 0 celzijusovih (nisam se setio da je preračunam u $ tj u Farenhajte, onda bi bila nešto viša). I pored ovih premisa ipak sam ostao napolju iz metafizičkih razloga – igrao je KK Partizan, a oni igaju bolje kada ih ne gledam (priloženi dokazi: Real Madrid, Makabi). Sem toga, i javnost je od mene to tražila (sms poruka “Nemoj da ti padne na um da pogledaš utakmicu, budi dosledan i dalje! Ne gledaj RTS! S poštovanjem ! Rođo ”)

Kasnije se ispostavilo da za TOP 16 treba imati i zastupnike u fizičkom svetu, a ne samo u metafizičkom, tj da jedno bez drugoga ne ide.

Nakon utakmice, na jednom od foruma sam pročitao bezbroj potpunih gluposti. Recimo, spisku onih koje treba oterati iz KKP-a dodat je i Danilović, predsednik. Tako bi trenutno, u KKP-u sigurne bile samo čistačice. Srećom, većina je na tu ideju odgovorila onako kako je trebalo da se odgovori. Zaključak o stanju kore velikog mozga kod pojedinih oblika navijačke familije: lako je biti pametan kada dobijaš, još lakše glup kada gubiš.

Setio sam se i Badjua iz Značenja Sarkozija: “Hrabrost definišem kao vrlinu koja se pokazuje kao izdržljivost nemogućeg.” A “nemoguće” je da KKP posle pet godina nije uspeo da uđe u TOP 16. “Nemoguće” je još mnogo šta drugo.

Izdržati, dakle. Izdržati ne samo košarkaške rane, već to i sve drugo, i izdržati sve to dugo, dugo vremena. Bokserskim terminima: ostati na nogama, jer peškir služi da se njim obriše krv, a ne da se baci na pod. Sve ostalo je Sex and the city – bajka za one koje kukavičluk onemogućava da odrastu.

Prošle nedelje u Pečatu, objavljen je jedan poveći intervju sa mnom. Zahvljujući inspirativnim i provokativnim pitanjima Aleksandra Dunđerina i moji odgovori su ispali, čini mi se, isto tako dobri. Proverite: INTERVJU.

Dokument vremena

Roman Uglješe Šajtinca je sačinjen od niza pisama dvojice braće koje deli Atlantik. Jedan od njih je dramaturg na putu uspeha – on sa još nekoliko dramskih pisaca iz srednje-istočne Evrope boravi u Njujorku – drugi je čovek na putu neuspeha, i on je, očekivano, ovde. Sučeljavanje te dve perspektive moglo bi delovati izazovno, ako ništa drugo zato što bar implicitno omogućavaju da se iste stvari sagledaju iz različitih uglova: to bi bio redak slučaj u savremenoj srpskoj književnosti koja najviše podseća na onu iz doba neposredno nakon Drugog svetskog rada – ideologija je donekle različita, ali isključivost je ista, čak i strašnija. Read the rest of this entry »

(Ovaj tekst sam napisao pre nego što je jedan broj evropskih zemalja priznao Kosovo. To je učinilo da neke formulacije u njemu deluju, iz današnje perspektive, pomalo naivno. Međutim, glavnina teksta – Pekićeva politika sinteze – je po mom mišljenju i dalje aktuelna. Razlog zašto ga sada navodim, navešću u četvrtak. Za sada, pročitajte tekst.)

Svaki put kada hoću da napišem nešto o Pekiću na um mi padaju iste, melanholične reči. Pekić je naša propuštena šansa. Književna, moralna, politička. Iako je Borislav Pekić ime i prezime jednog čoveka, pod tim imenom vidim, pre svega, jedan karakterističan stav prema sebi, naciji kojoj se pripada i svetu u kome se obitava. Taj stav se razvio kao reakcija na sasvim realnu pošast koju je Pekić dočekao u Beogradu 1944. godine, a to je bila diktatura proletarijata, sa inherentnim nasilnim radnjama koje pripadaju svakoj diktaturi. Read the rest of this entry »

Prošle subote u Večernjim novostima nije izašla moja redovna kritika, a razlog je jednostavan – kulturni dodatak se pretvorio u dodatak o Sajmu. Međutim, umesto teksta, izašla mi je knjiga: Crnjanski, Magalopolis. Moj drugar, Marko Krstić, koji ju je pročitao po službenoj dužnosti, kao izvršni urednik Službenog glasnika, kazao mi je da je sama knjiga jedan Megalopolis, budući da u njoj ima bukvalno svega (sem fudbala, dodao bih). U pitanju je dakle, jedan mega-esej, teorijska proza, ili teorijski roman, koji u osnovi sadrži moju doktorsku tezu. Ona je međutim, tako prerađena, da se lišila izvesnog akademskog balasta, koji ovde ne bih želeo da imenujem pravom rečju. Elem, da ne idem u detalje, verovatno ću uskoro da postavim na net trailer te knjige, odnosno odlomak iz uvodnog poglavlja koji se ne nalazi u doktoratu.

Verovatno pod uticajem te knjige – i posete Anđeline Džoli Libiji – proteklih dana sam ozbiljno radio na drugom romanu. Posle pauze od skoro dva meseca, to je delovalo okrepljujuće. Ponovo mi se javio osećaj koji je nephodan za pisanje, bar kada sam ja u pitanju: to je osećaj da roman koji pišem može biti veliki roman. U svakom slučaju, ovaj drugi roman će biti brži i komunikativniji od Forwarda – jednostavno rečeno, lakše će se čitati – ali neće biti jednostavniji. Sem toga, počeo sam da shvatam jednu misao Pola Ostera, koja mi je isprva delovala pretenciozno: “pisanje više za mene nije akt slobodne volje, to je stvar opstanka.” To je jedini način da sada pomognem i sebi i onima kojima je ta pomoć neophodna; oni koji me poznaju znaju na koga mislim.

Nekoliko dobrih ljudi

Rascepi tematizuju slučaj ozračenih učesnika eksperimenta na institutu u Vinči daleke 1958. godine, koji su, u gotovo bezizlaznom stanju, poslati u Francusku na lečenje. Ova istinita priča Milašinoviću nije poslužila samo kao građa za umetničku nadogradnju, već i kao potka za razmatranje jednog čudesnog fenomena, a to je ljudska solidarnost koja podrazumeva značajan stepen rizika za onoga ko se solidariše. Read the rest of this entry »